To je propust koji najčešće ljudi i ne primete. Ne primete da proces rada sa sobom uopšte i ne odrade. Čitaju, slušaju video snimke, pokušavaju da rade neke meditacije,neke tehnike, a zaista se ne uključe u taj proces, već misle: “Hej, ja sam sad kao nešto radio..” I onda pogledaju svoj život, i kažu: “Nikako da mi bude bolje.”

Proces mora da se odradi vrlo svesno. I ja ću sada ponovo, korak po korak, da iznesem kako taj proces po meni, treba da izgleda, onako kako meni pomaže.

  1. Mimimum jednom dnevno 15 minuta posvetite se upravo tom procesu rada. Ne dva minuta, ne pet, nego navijete tajmer i radite minimum 15 minuta. Zašto je to bitno? Zato što živimo u dimenziji gde je vreme veoma bitan faktor. Zato što ljudski um funkcioniše tako što putem ponavljanja mi nešto naučimo. Šta mi želimo da postignemo ovim procesom? Da edukujemo naše unutrašnje dete, da ono shvati da se zaglavilo u svojim uverenjima i da se nije dalje razvilo. A kako će ono da razume? Pa tako što ćemo svesno da ponavljamo i ponavljamo..

 

  1. Sad kada ste izdvojili tih 15 minuta za sebe, sedite i zapišite jednu rečenicu i u toj rečenici napišite to što verujete da je vaš najveći problem. To može biti: Niko me ne voli. Nemam dovoljno para. Radim posao koji ne volim. Vi ste tada misao stavili na papir i sada znate sa čim trebate da radite.

 

      3. Kada ste zapisali tu jednu misao, onda treba da proverimo koliko je ta misao istinita. Da li se ona samo nalazi tako neopaženo u našem umu ili je to zaista istina. Zato se sada za tu jednu misao počnite pitati “ Da li ja zaista verujem da je ovo istina?” tada ćete polako  shvatati da možda i nije baš potpuna istina. Možda vas ne voli samo ova osoba, ali vas vole neke druge osobe… Možda nemate onu količinu novca koju biste hteli da imate, ali nije istina da je novčanik potpuno prazan. Ako ste utvrdili da je ta misao potpuna istina, onda se pitajte : “Dobro, a kako se ja osećam ako je ovo istina”. Onda postajete svesni emocije koja nije prijatna. Mi ne moramo da znamo tačno ime emocije, bitno je da znamo da li je ona prijatna ili veoma neprijatna emocija. Onog trenutka kada ste osvestili da je to neprijatna emocija, tog trenutka znate kako se vaše unutrašnje dete u vama oseća. Ne samo sada nego iz najranijeg detinjstva. Ono je nekad u detinjstvu nešto čulo, videlo, ili osetilo, neko mu je nešto rekao, i ono je osetilo tu emociju. Ono je ostalo zaglavljeno sa tom emocijom i prestalo je da se razvija. Na većinu situacija je počelo da reaguje sa tom poznatom emocijom. I u svakoj životnoj situaciji koja dolazi, vi se osećate kao da se nikada ništa neće Pokrenuti. Tužni ste, ljuti ste… i to samo zato što vaše unutrašnje dete iz navike reaguje onako kako je naučilo u detinjstvu.

 

  1. I sada ono što je jako važno a većina ljudi ne uradi, jeste razgovor sa tim malim detetom. To smo mi, to unutrašnje dete pripada nama, našem umu. I upravo taj deo našeg uma traži našu svesnu pažnju, da se taj naš svesni odrasli um, obrati tom malom nesvesnom detetu i kaže: “ Ja tebe u potpunosti razumem, takva jedna reakcija strah, ljutnja bes, su potpuno u redu za jedno nezrelo dete, koje ne zna kako će se nešto završiti. To dete ne zna, od trenutka kada je poverovalo da je takva reakcija jedina moguća pa do danas, prošlo mnoge naizgled nerešive situacije. I vi treba da kažete tom svom unutrašnjem detetu da ga u potpunosti razumete da ga volite takvog. Treba da mu objasnite da su te teške životne situacije prošle, i to malo dete će postepeno shvatati da postoji taj svesni um koji brine o njemu. Da je ono što je to dete mislilo da je nemoguće, ipak moguće. Kroz tih 15 minuta unutrasnje dete uči da razume ono što svesni um govori.

 

I to je ta edukacija unutrašnjeg deteta koja je neophodna u svim segmentima života. Da kroz život idemo sa jasnim uverenjem da smo mi kreatori, da ono što mislimo to i dobijamo. Zato imamo pravo da mislimo o lepim i dobrim stvarima. A ako dok mislimo o lepim stvarima i dalje osetimo strah, tugu, sumnju… onda treba da znamo da unutrašnje dete još nije spremno da veruje u to i da opet trebamo da mu se obratimo.

Ljudi me nekad pitaju: Dokle to tako? Ja im odgovorim : “Dokle god treba! Možete 15 minuta na glas da pričate sa unutrašnjim detetom, možete da pišete..